„Moja namera: stići!“

Žene koje pišu

Od druge polovine 20. veka austrijske žene postajale su sve vidljivije u javnom diskursu. Najjasnije se to verovatno može prepoznati po iznenadno velikom broju svetski poznatih autorki, koje su postale najvažniji književni glasovi nemačkog govornog područja.

Ingeborg Bahman (Bachmann)

književnica (1926–1973)

U Klagenfurtu rođena Ingeborg Bahman dan kada su Hitlerove trupe umarširale u Austriju smatrala je danom kada se njeno detinjstvo završilo. U jesen 1946. godine Bahman se preselila u Beč kako bi studirala filozofiju, germanistiku i psihologiju. Još tokom života u Klagenfurtu objavila je svoju prvu pripovetku „Trajekt“ (Die Fähre) u časopisu „Kärntner Illustrierte“. Beč joj je pružio mogućnost da objavi i prve pesme i da bude deo književnog kruga oko Hansa Vajgela (Hans Weigel). Tu je upoznala i Pola Selana (Paul Celan), koji je formativno delovao na njeno dalje književno stvaralaštvo. Bahman je 1950. godine doktorila na temu recepcije Martina Hajdegera (Heidegger), a nakon nekoliko boravaka u inostranstvu, počela je da radi kao urednica radio-stanice Crveno/Belo/Crveno. Godine 1952. godine privukla je pažnju kao debitantkinja na zasedanju književnog udruženja 47. Nakon objavljivanja prve zbirke pesama „Oročeno vreme“ (Die gestundete Zeit, 1954), preselila se u Italiju gde je radila kao slobodna književnica. Ingeborg Bahman je za svoju liriku i prozu dobila mnogobrojna odlikovanja, između ostalog nagradu književnog udruženja 47 (1953), Nagradu Georg Bihner (Georg Büchner, 1964) i Veliku austrijsku državnu nagradu za književnost (1968). Njen roman „Malina“ (1971) koji se tumači kao njeno suočavanje sa vezom sa Maksom Frišom (Max Frisch), postao je internacionalni bestseler. Bahman je 1973. Godine poginula na tragičan način. Prilikom požara u njenom stanu u Rimu zadobila je teške opekotine kojima je podlegla tri sedmice kasnije.

Ilze Ajhinger (Ilse Aichinger)

književnica (1921–2016)

„Ne preživi se sve što se preživi“ – tako glasi jedna rečenica Ilze Ajhinger. Kao polujevrejsko dete bila je meta antisemitskih progona koje su sprovodili nacionalsocijalisti. Njena sestra bliznakinja, Helga, godine 1939. uspela je da, zahvaljujući naporima za spasavanje dece poznatim pod nazivom Kindertransport, pobegne u Veliku Britaniju, dok je Ilze s majkom ostala u Beču. Izmakle su pogromima za razliku od bake, tetaka i stričeva, koji su deportovani u Minsk i tamo ubijeni. Ajhinger je nakon završetka rata započela studije medicine, koje je uskoro prekinula, kako bi dovršila autobiografski roman „Veća nada“ („Die größere Hoffnung“, 1948). Još tokom studija izašli su mnogobrojni njeni eseji, između ostalog „Četvrta kapija“ („Das vierte Tor“), u kome su se po prvi put u austrijskoj književnosti kao tema pojavili koncentracioni logori smrti. Za delo „Priče iz ogledala“ (Spiegelgeschichte) dobila je nagradu književnog udruženja 47, što ju je učinilo poznatom široj publici i doprinelo tome da sve više bude u mogućnosti da živi od književnog rada. Uz to je učešćem na zasedanju književnog udruženja 47 upoznala književnike i književnice kao što su Ingeborg Bahman (Ingeborg Bachmann), Pol Selan (Paul Celan), Tomas Bernhard (Thomas Bernhard) i posebno Ginter Ajh (Günter Eich), s kojim se venčala 1953. godine. Nakon smrti supruga i majke, Ilze Ajhinger je prihvatila poziv izdavačke kuće Fišer (Fischer) i otišla u Frankfurt, ali se 1988. godine vratila u Beč. Njen književni opus obuhvata romane, pripovetke i kratku prozu, ali i radio drame i priloge za dnevne novine „Der Standard“. Ajhinger je 1995. godine dobila Veliku austrijsku državnu nagradu za književnost.

Marlen Haushofer

književnica (1920-1970)

„Zid“ (Die Wand, 1963), treći i najuspešniji roman Marlen Haushofer, opisuje sudbinu žene koja je odsečena od civilizacije usred planinskih divljina ograđenih nepremostivim zidom. Samoća, društvena teskoba, građanska porodica i uzori koji su ograničavali život žena – bili su teme mnogih dela Marlen Haushofer. Nakon neuspele veze s ocem svog prvog deteta, godine 1940. upoznala je studenta medicine Manfreda Haushofera, s kojim je dobila sina. U Beču je studirala germanistiku i istoriju umetnosti, ali je odustala od disertacije i počela da objavljuje svoje prve pripovetke. Suprugov posao zahtevao je preseljenje u Stejr (Steyr) u Gornjoj Austriji godine 1947. Ali, Marlen Haushofer je i dalje tražila kontakt sa austrijskom književnom scenom. Prvo je pripadala krugu oko Hermana Hakela (izdavač književnog lista „Lynkeus“), a onda krugu oko Hansa Vajgela (Weigel), koji se okupljao u kafeu Raimund.

Na Vajgelov savet Haushofer nije objavila svoja prva dva romana, već je 1952. godine objavila pripovetku „Peta godina“ (Das fünfte Jahr) za koju je nagrađena Malom austrijskom državnom nagradom. Izdavačka kuća Zsolnay objavila je između 1955. i 1957. njene romane „Šaka života“ („Eine Handvoll Leben“) i „Skrivena vrata“ (Die Tapetentür). Oba teksta se bave teškim pokušajima ženske emancipacije. Privatni život Marlen Haushofer je bio okarakterisan krizama i 1958. godine je izašla novela „Kako smo ubili Stelu“ (Wir töten Stella), u kojoj je porodica predstavljena kao nešto egzistencijalno destruktivno. I njen poslednji roman „Mansarda“ (Die Mansarde, 1969) opisuje varljivu idilu građanskog braka, koji se još samo prividno održava. Marlen Haushofer je umrla 1970. godine od raka kostiju u jednoj bečkoj bolnici.

Kristine Lavant (Christine Lavant)

književnica (1915–1973)

Christine Lavant rođena je 1915. godine kao najmlađe od devetoro dece nepokretnog rudara Georga Tonhauzera (Thonhauser) i pomoćne krojačice Ane u dolini Lavant u Koruškoj. Ime svoje rodne doline uzela je kao pseudonim. Kao dete Kristine je, budući slaba i bolešljiva, bila društveni autsajder. Rano je pokazala interesovanje za književnost i sama je počela da piše. Nakon smrti roditelja, dvadesetčetvorogodišnja Kristine udala se za dosta starijeg slikara Jozefa (Josef) Haberniga. Par je živeo povučeno i u dosta teškim finasijskim uslovima. Glava umotana u seosku maramu, upali obrazi i prodorne oči, mršavo povijeno telo, kao i njena fascinacija religijom, mitologijom i filozofskom literaturom doprineli su njenom imidžu „travarke koja piše pesme“. Ipak, mnoga značajna imena austrijske književne scene odavala su ozbiljna priznanja njenoj poeziji. Godine 1948. godine, Brentano – renomirana izdavačka kuća Viktora Kubzaka (Victor Kubzak), počela je da objavljuje njene tekstove, između ostalog njenu pripovetku „Dete“ (1948), zbirke pesama „Nedovršena ljubav“ (1949) i „Prosjačka zdela. Pesme“ („Die Bettlerschale. Gedichte“, 1956). Poslednje godine života Kristine Lavant bile su okarakterisane smenama između boravaka u bolnici i umetničkog uspeha. Godine 1970. godine, tri godine pred smrt, dobila je Veliku austrijsku državnu nagradu za književnost.

Mari fon Ebner-Ešenbah (Marie von Ebner-Eschenbach)

književnica (1830–1916)

Mari fon Ebner-Ešenbah rođena je 1830. godine kao baronica Dubski (Dubský) u dvorcu Zdislavice kod Kremsijera (Kremsier, danas Kroměříž) u Moravskoj. Njeni roditelji – otac iz stare austrijske porodice, a majka iz protestantske porodice sa severa Nemačke, još od malena su podsticali njenu želju za učenjem i njeno veliko interesovanje za književnost, filozofiju i pozorište. Ipak su njenu nameru da se bavi pisanjem kao profesijom smatrali „nečim pogrešnim i grešnim“, kako Mari navodi u svojoj autobiografiji „Moje detinjstvo“ (Meine Kinderjahre). Godine 1848, sa osamnaest godina, udala se za svog rođaka Morica fon Ebner-Ešenbaha (Moritz von Ebner-Eschenbach), koji je prvo predavao fiziku i hemiju na Vojno-inženjerskoj akademiji u Znojmu, dok se godine 1856. ovaj par bez dece nije preselio u Beč. Tu se Mari fon Ebner-Ešenbah pre svega posvetila književnom radu, naročito pisanju pozorišnih komada. Kao dramaturg, ipak, nije imala uspeha, a većina njenih pozorišnih dela nikad nije doživela izvedbu. Uspeh je doživela upravo onom književnom vrstom, koju je sama smatrala „najskromnijom formom“ književnosti – pripovetkom. Njen kratki roman „Božena“, kao i „Priča jedne sluškinje“ (Die Geschichte einer Magd, 1876), „Aforizmi“ (Aphorismen, 1880), „Seoske i dvorske priče“ (Dorf – und Schlossgeschichten, 1883), koje obuhvataju i njenu najpoznatiju novelu „Krambambuli: Priča o psu“ (Krambambuli), kao i njen roman „Dete zajednice“ (Das Gemeindekind, 1887) utemeljili su prijem njenih pripovetki u „kanon austrijske književnosti“. Njeno poreklo iz imućne aristokratske porodice nije umanjilo interesovanje Ebner-Ešenbah za „obične ljude“. Njena dela, u duhu austrijskog kasnog prosvetiteljstva, slikaju pre svega portrete društvenih autsajdera i pripadnike niže klase. Godine 1899. Postala je prva žena dobitnica austrijskog Ordena za nauku i umetnost.