Buđenje i poriv za slobodom
Ženska pobuna u vreme bidermajera
Održavanje porodične lagodnosti u privatnoj sferi smatralo se primarnim životnim ciljem građanske žene u vremenima oko 1800. godine. U suštini, njena sfera uticaja obuhvatala je domaćinstvo i materinstvo. Da li se ona svojom voljom ograničila na ovaj „poziv“ – to nije bilo ni predmet rasprave, a njeno učešće u javnom životu, a kamoli u političkom, bilo je praktično nezamislivo.
Leopoldina
carica Brazila (1797-1826)
Život Marije Leopoldine Jozefe Karoline od Austrije (Maria Leopoldine Josepha Caroline von Österreich), kćerke Franje I (Franz I), bio je kratak i ispunjen patnjom. Iako obeležena posledicama svog sumornog i nasilnog braka, ona je imala krajnje bitnu ulogu za sudbinu brazilske nacije. Maja 1917. ona se „per procurationem“ udala za portugalskog restolonaslednika Pedra od Bragance (Kronprinz Pedro von Braganza), čija je porodica u Brazilu našla utočište od Napoleonove okupacije Portugala. Lično se knez Meternih (Metternich) pobrinuo da dođe do ovog venčanja, koje je tada dvadesetogodišnju Leopoldinu odvelo u Rio de Žaneiro, gde je zajedno sa suprugom rezidirala na portugalskom dvoru. Time je ona sledila svoje staleško određenje i namenu, ali se tek delimično mogla posvetiti svojoj milistvarnoj strasti – naučnom istraživanju. Pa ipak, to je nije sprečilo da u zemlju dovede mnogobrojne naučnike i da se – koliko je to bilo moguće – i sama bavi istraživačkim radom. Kao visokoobrazovana, inteligentna žena, ona je u političkim pitanjima neprestano delovala kao savetnica svog supruga, pa ga je 1822. i ubedila da proglasi nezavisnost Brazila od Portugala. Ovaj spretni šahovski potez je na kraju doveo do krunisanja Pedra za cara Brazila, a Leopoldinu učinio caricom. Njen brak je u godinama koje su usledile bio vidljivo obeležen Pedrovim zlostavljanjem i neverstvima. Deset dana posle pobačaja osmog deteta 1826. godine Leopoldina je preminula, pretpostavlja se usled posledica zlostavljanja. Tridesetu godinu života nije napunila.
Ida Pfajfer (Pfeiffer)
autorka putopisa (1797-1858)
Ida Pfajfer, rođena Rejer (Reyer), kasno je počela da sledi svoj poziv. Detinjstvo je provela uglavnom sa svojih petoro braće, sa kojima je delila kako odeću tako i interesovanja. Posle smrti oca, njena majka je, ipak, postavila bsebi za zadatak da kćerku odgaja i oblači u skladu sa tadašnjim shvatanjima. Svoju robusnu i odlučnu narav Ida nikada nije izgubila. Ipak, ova je odlučnost opet izbila na svetlo dana tek početkom njenih 40-tih godina, posle razvoda sa advokatom Markom Antoniom Pfajferom, za koga se sa 23 godine udala više zbog pragmatičnog promišljanja, nego zbog emocionalne povezanosti. Ostvarujući svoje snove o putovanjima i istraživanju, prevazišla je svoj do tada jednostavan, ograničen i dosadan, ali pouzdan život koji se odvijao po unapred određenim putanjama. Godine 1842. Ida Pfajfer se iz Beča otisnula na svoje devetomesečno putovanje na Bliski istok. Odmah zatim usledilo je njeno prvo putovanje oko sveta. Između 1846. i 1848. godine posetila je, između ostalog, Brazil, Čile, Tahiti, Indiju i Kinu, odakle je donela zbirke insekata, biljaka i minerala, koje se delimično još i danas mogu videti u Prirodnjačkom muzeju u Beču. Tri godine kasnije krenula je na put da istraži i upozna Južnu Afriku, Jugoistočnu Aziju i Severnu i Južnu Ameriku. Njeno poslednje putovanje, 1856, odvelo ju je na Madagaskar, gde je obolela od malarije, pa je morala ranije da se vrati u Beč. Ubrzo po povratku, preminula je od posledica bolesti. Ida Pfajfer je budućim pokolenjima ostavila brojne putopise koji su imali veliku čitanosti time je mnogima postala inspiracija. Na inicijativu Aleksandra fon Humbolta (Alexander von Humboldt) primljena je u berlinsko „Geografsko društvo“ kao prvi ženski član, a u današnjem svetu, zahvaljujući svojoj odvažnosti, ostaje poznata kao ličnost koja je svojom hrabrošću dala primer prodora jedne emancipovane žene – svetske putnice još u vreme bidermajera.
Karoline fon Perin (von Perin)
pionirka austrijskog pokreta za prava žena (1806-1888)
Sa svoje 24 godine ova se kćerka jedne dobrostojeće, aristokratske bečke porodice, sasvim u skladu sa svojim društvenim staležom, udala za barona fon Perin-Gradenštajna (von Perin-Gradenstein). Ali, njen suprug je rano preminuo, tako da je morala sama da podiže njihovih troje dece. Godine 1845. započela je ljubavnu vezu sa muzičkim kritičarem i nepokolebljivim zagovornikom demokratije Alfredom Julijusom Beherom (Julius Becher). Dana 21. augusta 1848. godine u Beču je prvi put došlo do demonstracija radnica, čija je ionako niska nadnica još dodatno smanjena. Jedne od sledećih demonstracija ugušene su uz pomoć carske nacionalne garde oružanom silom – 18 ljudi je smrtno stradalo, a gotovo 300 je ranjeno. Kao reakciju na ovaj događaj Karoline fon Perin osnovala je „Bečko demokratsko udruženje žena“.
Za vreme bečkog oktobarskog ustanka 1848. godine, ona je organizovala demonstracije ispred bečkog Parlamenta, nakon čega je Udruženje prinudno rasformirano, a Karoline fon Perin i njen životni saputnik su uhapšeni. Julijus Beher je streljan po presudi prekog suda, a Karoline fon Perin je pretrpela teško zlostavljanje od strane policije. Morala je da bez imovine i dece napusti Beč. U izgnanstvu u Minhenu napisala je svoje memoare „Neštampani zapisi“, u kojima se distancirala od bečkog ustanka. Kada je posle toga dobila dozvolu da se vrati u svoj zavičaj, osnovala je tamo Posredničku službu za zapošljavanje i povukla se iz javnog života. Njene demokratske i emancipatorske ideje bile su daleko ispred vremena u kojem je živela. Nažalost, nije doživela da bude svedok cvetanja semena koje je posadila.
Fani fon Arnštajn (Fanny von Arnstein)
domaćica salona i dama iz društvenih krugova (1758-1818)
O književno-muzičkom salonu Franciske „Fani“ fon Arnštajn se u Beču – pre svega u vreme Bečkog kongresa – govorilo na sva usta. Stilski orijentisan prema po uzoru na velike berlinske i pariske salone, ovaj je salon bio mesto susretanja i okupljanja umetničke, diplomatske i političke elite. U to vreme najpoznatija domaćica salona u gradu, Fani fon Arnštajn plenila je svojim neuobičajenim šarmom, svojim gostoprimstvom i darom za podsticajnu i oštroumnu konverzaciju. U njene goste su se ubrajali, između ostalih, ličnosti kao Madam de Stal (Madame de Staël), Volfgang Amadeus Mocart (Wolfgang Amadeus Mozart), Vilhelm fon Humbolt (Wilhelm von Humboldt) ili Vojvoda od Velingtona (Wellington). Godine 1776. Fani se, iz Berlina gde je rođena, zajedno sa svojim mužem, bečkim bankarom Natanom Arnštajnerom (Nathan Arnsteiner), doselila u Beč, gde je zbog jevrejske vere bila suočena sa diskriminacijom i prezirom. Ona ni pored toga nikada nije pokušavala da prikrije ni svoju religijsku pripadnost ni svoje prusko poreklo, nego se dodatno trudila da poboljša odnose između ljudi hrišćanske i jevrejske vere. Iako nije stvorila nijedno literarno delo, vrlo obrazovana i načitana Fani fon Arnštajn pominje se u mnogobrojnim zapisima svojih savremenika, koji su svi sa simpatijom govorili o njenoj harizmi. Izuzetno je podržavala muziku i bila suosnivačica bečkog Društva prijatelja muzike, a njen salon bio je kamen temeljac bečke salonske kulture. Zajedno sa drugim poznatim domaćicama salona, kao što su Rahel Farnhagen (Rahel Varnhagen) i Henrijete Herc (Henriette Herz), Fani fon Arnštajn dala je suštinski doprinos emancipaciji, daljem obrazovanju i usavršavanju žena, pre svega Jevrejki.
Tereze Krones (Therese Krones)
glumica i pevačica (1801-1830)
Sa Tereze Krones, koju su kritičari kasnije nazivali samo „Krones“, scena starog bečkog Narodnog pozorišta je u svojim redovima imala apsolutnu miljenicu publike. Njene interpretacije uloga ovenčane su najvećim mogućim pohvalama, a obožavali su je i zbog njenog šarmantnog, drskog temperamenta, udruženog sa britkim smislom za humor. Kad je imala pet godina, njen otac je sa ženom i dvoje dece, Tereze i Jozefom, osnovao putujuću glumačku trupu koja je nastupala po Moravskoj, zapadnoj Mađarskoj i Donjoj Austriji. Nakon što su se roditelji rastali, a time se i teatarska grupa raspala, Krones je prihvatila samostalne angažmane u Zagrebu, Gracu i Ljubljani, nakon čega je 1821. godine angažovana u Leopoldšteter (Leopoldstädter) teatru u Beču. Nije morala dugo da čeka kako bi postala popularna. Svojim ulogama u operama Adolfa Bojerlea (Bäuerle) „Alina“ i „Lindana“ pridobila je bezrezervnu naklonost publike i od tog momenta bečke pozornice više se nisu mogle zamisliti bez nje. Njen kolega glumac Ferdinand Raimund napisao je za nju ulogu Mladosti u svom komadu „Seljak kao milioner“ (Der Bauer als Millionär, 1827), sa kojom je dosegla najveći uspeh. Njenu popularnost nije mogla umanjiti ni skandalozna afera sa lopovom i ubicom Severinom fon Jarošinskim (von Jaroszynski). Napustila je pozorište „Theater in Wien“ 1830. Kako bi gostovala u pozorištu sličnog imena – „Theater an der Wien“. Ipak, već dva meseca kasnije morala je iz zdravstvenih razloga da prekine ovaj angažman, a krajem iste godine je i preminula u Beču. Sećanje na njenu fascinantnu i odvažnu glumu zadržalo se do današnjih dana.
