Nauka je ženskog roda
Izlazak iz senke muškaraca
Danas se predrasude o obrazovanju žena čine apsurdnim, ali oko 1900. godine na njih se gledalo kao na činjenice: devojčice su se smatrale suviše površnim, njihova želja za fakultetskim obrazovanjem znakom histerije; ženski mozak smatrao se nepodobnim za studiranje, a smatralo se da obrazovane žene postaju „muškarače“. Nasuprot tome, među onima koji se položenom maturom u Austriji kvalifikuju za visoko obrazovanje procenat žena danas iznosi 60%.
Liza Majtner (Lisa Meitner)
fizičarka (1878-1968)
Od 1896. u Beču je bilo moguće polagati eksternu maturu koja je bila preduslov za upis na Univerzitet. Liza Majtner položila je ovaj ispit 1901. Nakon studija francuskog jezika, upisala je doktorske studije kod profesora Ludviga Bolcmana (Ludwig Bolzmann) i stekla doktorat 1906. sa disertacijom na temu „Provodnik toplote u nehomogenim telima“. Potom odlazi u Berlin gde zajedno sa hemičarem Otom Hanom (Otto Hahn) radi istraživanja u laboratoriji u jednom podrumu, pošto joj je kao ženi u to vreme bilo zabranjeno da kroči u njegov Institut. Na kraju je postala asistentkinja Maksa Planka (Max Planck) uprkos njegovom ranijem mišljenju da bi „bila velika greška […] primati žene na akademske studije“. Godine 1926. postavljena je za profesorku fizike čestica, ali joj je, kao Jevrejki, već 1933. zabranjeno da predaje, uprkos Plankovom zauzimanju. Tokom egzila u Stokholmu održavala je uske veze sa Otom Hanom, skovala termin „nuklearna fisija“ i objavila proračunavanja o energiji koja se o ovom procesu oslobađa. To je dovelo do toga da je ova naučnica, inače nepokolebljiva pacifistkinja, nakon eksplozije prve atomske bombe u Hirošimi proglašena za ženu godine i nazivana „majkom atomske bombe“. Ipak, 1946. godine samo je Otu Hanu dodeljena Nobelova nagrada za hemiju za pronalazak nuklearne fisije. Liza Majtner je ukupno 47 puta nominovana za Nobelovu nagradu, ali je nikada nije dobila. Ipak, postala je prva žena članica Austrijske akademije nauka.
Mari Jahoda (Marie Jahoda)
sociološkinja (1907-2001)
Marie Jahoda je rođena u Beču u porodici asimilovanih Jevreja. Godine 1926. upisala je smer za učiteljicu na novoosnovanom Pedagoškom institutu grada Beča, dok je paralelno upisala i studije psihologije i filozofije na bečkom univerzitetu. Ranih tridesetih godina radila je kao učiteljica u nekoliko bečkih škola. Nakon što je iz antisemitskih pobuda otpuštena sa posla, počela je da se aktivnije angažuje u politici i društvenim naukama. Svetsku slavu stekla je zahvaljujući studiji „Nezaposleni iz Marijentala“ („Die Arbeitslosen von Marienthal“) koju je 1933. objavila zajedno sa suprugom Paulom Lazarsfeldom i Hansom Cajselom (Zeisel). Njihove detaljne opservacije i istraživanja na uzorku od 478 porodica pokazala su da dugotrajna nezaposlenost ne dovodi do revolta već naprotiv do rezignacije i gubitka samopouzdanja. Novembra 1936. Mari Jahoda je potkazana kao revolucionarna socijalistkinja i osuđena na 3 godine zatvora i godinu dana kućnog pritvora. Nakon masovnih međunarodnih protesta – jer je studija o Marijentalu već bila prevedena na mnogobrojne jezike i imala dalek odjek – Jahoda je puštena ranije. U roku od 24 časa napustila je Austriju, otišavši najpre u Veliku Britaniju, a zatim, 1945. godine, u Sjedinjene Američke Države. Tamo je 1949. postavljena za profesorku socijalne psihologije na Univerzitetu u Njujorku. U Veliku Britaniju se vratila 1958. godine, gde je postala prva žena profesor u istoriji britanskih društvenih nauka, kojoj je povereno da osnuje odsek za socijalnu psihologiju. Nikada joj nije upućen poziv da se vrati u Austriju.
Elize Rihter (Elise Richter)
romanistkinja i profesorka univerziteta (1865-1943)
Godine 1897. Elize Rihter bila je prva žena u Austrougarskoj koja je položila završni ispit na tradicionalno stepenovanoj Akademskoj gimnaziji u Beču, nakon čega je upisala studije romanistike, opšte lingvistike, klasične filologije i germanistike. Takođe je bila prva žena koja je stekla habilitaciju na Univerzitetu u Beču nakon čega je postala prva žena vanredni profesor u Austriji. Njeni pokušaji da dosegne titulu redovnog profesora bili su uzaludni. Pored svog predavačkog i istraživačkog rada, 1922. osnovala je „Društvo akademskih žena Austrije“ (Verband der akademischen Frauen Österreichs) kojim je predsedavala do 1930. Redovno je objavljivala radove i od 1928. vodila bečki Institut za fonetiku ali je i dalje nailazila na otpor (čak i u akademskim krugovima) i morala da se bori za priznanje. Antisemitske sankcije nakon „pripajanja“ Austrije od strane nacističke Nemačke za Rihter su značile kraj akademske karijere. Oduzeta joj je dozvola za podučavanje, a 1942. godine je zajedno sa sestrom Helenom deportovana je u geto u Terezinu gde su obe izgubile život. Danas nas na život i dela Elize Rihter podsećaju sala za predavanja na bečkom Univerzitetu koja nosi njeno ime kao i nagrada nemačkog Društva za romanistiku koja je posvećena sećanju na nju.
Kete Lajhter (Käthe Leichter)
sociološkinja i socijaldemokratska političarka (1895–1942)
Doprinos Kete Lajhter razvoju socijaldemokratskog pokreta u Austriji ne može se dovoljno jako naglasiti. Njeno političko i novinarsko delovanje bilo je opsežno, kako zvanično tako i u ilegali, sve do njenog hapšenja krajem maja 1938. Godine 1914. tužbom je izdejstvovala odobrenje da pristupi studijama političkih nauka na Univerzitetu u Beču, a završne ispite polagala je u Hajdelbergu. Godine 1918. Doktorirala je uz pohvale kod profesora Maksa Vebera (Max Weber). Nakon toga se vratila u Beč i upoznala svog budućeg supruga, novinara Ota Lajhtera (Otto Leichter). Postala je članica Socijaldemokratske radničke partije, gde je bila na mestu zamenice predsednika 1919-1934, istovremeno se baveći pitanjima obrazovnog rada i zapošljavanja žena u oblasti Beča. Godine 1925. bila je zadužena za uspostavljanje ženskog odeljenja u okviru Komore za rad u Beču. Kada je njen rad postao ilegalan zbog represija Dolfusovog (Dollfuss) režima, Kete i Oto Lajhter tajno su osnovali Revolucionarne socijaliste Austrije. Njihova politička delatnost primorala ih je 1938. godine na bekstvo u SAD, što je uspelo samo ocu i dvojici sinova. Kete Lajhter je ostala, Gestapo ju je uhapsio, pritvorio i 1940. premestio u ženski koncentracioni logor Ravensbrik (Ravensbrück). Dve godine kasnije preminula je u sanatorijumu i psihijatrijskoj bolnici Bernburg/Saale kao žrtva nacionalsocijalističkog programa eutanazije.
