Za humanost i protiv rata

Otpor u mračnim vremenima

Tridesetih godina prošlog veka još uvek je bilo rašireno mišljenje da su žene naivne, politički neobrazovane i bezopasne. Zahvaljujući takvim uverenjima, žene su ponekad bile u stanju da u borbi sa nacionalsocijalistima postignu više nego njihovi saborci muškarci. Ali, kada bi jednom došle u ruke Gestapa, nisu bile pošteđene: jednako su bile izložene mučenju, nasilju i teroru. Uprkos tome, mnoge žene su se svesno odlučile za ljudskost, protiv rata i za samostalnu, neokupiranu Austriju. U slučaju potrebe bile suspremne da za ta uverenja daju i svoj život.

Irene Harand

svetski pokret protiv rasizma i stradanja, „Pravednica među narodima“ (1900–1975)

Već za vreme austrijske Prve Republike Irene Harand je prepoznala opasnosti koje su pretile delovima austrijskog stanovništva usled stalno rastućeg antisemitizma i jačanja nacionalsocijalističkog pokreta. Kao odlučna kritičarka nemačkog nacionalsocijalističkog režima, 1933. bila je suosnivačica Svetskog pokreta Harand protiv rasizma i stradanja, koji je bio poznat jednostavno kao Harand pokret. U svojoj knjizi „Sein Kampf – Antwort an Hitler“ („Njegova borba– odgovor Hitleru“) koju je 1935. godine objavila o vlastitom trošku i koja je prevedena na engleski i francuski, pokušala je da opovrgne antisemitske predrasude. Nakon pripajanja Austrije Nemačkoj 1938. godine raspisana je nagrada za njeno hvatanje, a publikacije su joj javno spaljivane. Uspela je da emigrira u Veliku Britaniju i kasnije u SAD, gdje se uključila u mnoge organizacije za izgnanike iz Austrije. Bila je suosnivačica „Austrijskog instituta“ koji je kasnije, kada je posleratna Austrija osnovala sopstveni Austrijski kulturni institut, postao „Austrijski forum“. Austrijski forum, koji je podržavao umetnike i pisce koji su emigrirali iz Austrije, prestao je sa radom ranih devedesetih godina prošlog veka. Ali, uspomena na njegove aktivnosti i dalje živi u današnjem imenu Austrijskog kulturnog instituta – Austrijski kulturni forum. Beč čuva uspomenu na Irene Harand – jedan kompleks stambenih zgrada nosi njeno ime (Irene-Harand-Hof) kao i jedan trg. Jad Vašem ju je proglasio „pravednicom među narodima“. Uručenje priznanja Jad Vašema 1969. Godine

Margarete Šite-Lihocki (Schütte-Lihotzky)

arhitektkinja, (1897-2000)

Kada je Margarete Šite-Lihocki 1997. godine proslavljala svoj stoti rođendan, rekla je da 1916. Godine niko ne bi poverovao da bi ikada žena mogla dobiti posao da projektuje zgradu. Ipak, njena majka je tada uspela da ubedi porodičnog prijatelja, nikog drugog do Gustava Klimta, da mladoj Grete napiše pismo preporuke. Tako je ona postala prva žena koja je na Carskoj i kraljevskoj školi za umetnost i zanate studirala arhitekturu. Uskoro je spoznala da će funkcionalnost postajati sve važnija, radeći zajedno sa svojim mentorom Adolfom Losom (Loos) na projektu izgradnje stanova za ratne invalide nakon Prvog svetskog rata. Godine 1926. je u svojstvu arhitektkinje pozvana u Frankfurt kako bi pojektovala stanove za zaposlene žene. Njena „frankfurtska kuhinja“, koja štedi prostor, postala je svetski poznata kao preteča modernih ugradnih kuhinja. Zajedno sa suprugom, arhitektom Vilhelmom Šiteom (Wilhelm Schütte) godine 1930. seli se u Sovjetski Savez gde su u južnom Uralu njih dvoje projektovali izgradnju jednog grada. Kada su im 1937. istekli papiri, preselili su se u London, zatim u Pariz, a nakon toga u Istanbul gde su predavali na Akademiji lepih umetnosti. Kasnije, godine 1940. arhitekta Herbert Ajholcer (Herbert Eichholzer), komunista koji je organizovao pokret otpora protiv nacističkog režima, putovao je zajedno sa Šite-Lihocki u Beč. Otkriveni su i uhapšeni samo nekoliko nedelja nakon što su stigli. Ajholcer je pogubljen a Šite-Lihocki je poslata u zatvor u mestu Ajhah (Aichach) u Bavarskoj. Nakon rata, zvanična Austrija bojkotovala je ovu komunistkinju i nekadašnju članicu pokreta otpora, pa je iz tog razloga uglavnom radila u socijalističkim zemljama. Tek je znatno kasnije njen rad priznat i u njenoj rodnoj zemlji.

Sestra Marija Restituta, (Maria Restituta)

pripadnica pokreta otpora (1894–1943)

Već sa 19 godina je Helene Kafka, kćerka obućara, pristupila redu Franjevki i uzela ime Maria Restituta. Nakon pripajanja Austrije Nemačkoj, ni bolnica „Franjevke od hrišćanske ljubavi“ u mestu Modling (Mödling) u kojoj je radila kao glavna sestra hirurškog odeljenja, nije pošteđena uticaja nacističke ideologije.

Ali, sestra Restituta je odbijala da ukloni raspeća iz bolničkih soba. To joj je, kao i činjenica da je u bolnici delila letke namenjene „nemačkoj katoličkoj mladeži“ zapečatilo sudbinu. Lekar koji je bio odan nacisistima, dr. Štor (Stöhr), oklevetao je ovu pobožnu medicinsku sestru koju su svi voleli i ona je uhapšena u operacionoj sali na Pepelnicu 1942. Kancelarija Nacionalsocijalističke partije imala je za cilj da „sasvim i konačno slomi“ uticaj katoličke crkve i zato su od slučaja sestre Restitute hteli da naprave primer. 30. maja 1943. sestri Mariji Restituti odrubljena je glava. Do samog kraja je ostalim osuđenicima pružala ohrabrenje i utehu. Godine 1998, prilikom svoje posete Beču, papa Jovan Pavle Drugi proglasio ju je blaženom.

Dorotea Nef (Dorothea Neff)

glumica, „Pravednica među narodima“ (1903-1986)

Dorotea Nef rođena je 1903. u Minhenu gde je i odrasla, a njena profesionalna karijera vodila ju je u različite nemačke gradove sve dok 1939. godine nije dobila stalni angažman u Narodnom pozorištu u Beču. Iako je često imala prilike da u ulogama klasičnih heroina ispolji neustrašivost i volju da se odupre neljudskosti, ona je to iznad svega činila u privatnom životu. I pored opasnosti po sopstvenu karijeru i život, ona je u periodu od septembra 1941. do aprila 1945. u svom stanu skrivala prijateljicu Jevrejku, kostimografkinju Lili Volf (Lilli Wolff) i time joj spasla život od nacističkog režima. Glad, bolesti i konstantan strah da bi mogle biti otkrivene obeležili su svakodnevnicu ovih dveju žena u tim teškim vremenima. Lili je čak pod lažnim imenom preživela operaciju tumora u jednoj bolnici, a da je niko nije prepoznao. Dok je Volf nakon rata emigrirala u SAD, Nef je ostala u Beču i postala miljenica publike posleratnog pozorišta. Nastavila je svoju karijeru u Narodnom pozorištu, pozorištima Burgtheater i Akademietheater, nastavljajući da glumi i nakon što je 1967. godine potpuno izgubila vid. Jad Vašem ju je 1979. proglasio Pravednicom među narodima.

Ela Lingens (Ella Lingens)

lekarka, „Pravednica među narodima“ (1908-2002)

U Londonu su 1948. objavljeni memoari bečke lekarke Ele Lingens pod naslovom „Zatočenici straha“ (Prisoners of Fear). U knjizi Lingens opisuje inferno u koncentracionom logoru Aušvic (Auschwitz) i prikazuje očajničke napore zatvorskih lekara koji su pokušavali da, bez skoro ikakvih lekova na raspolaganju, pod kontrolu dovedu epidemije koje su harale. Nakon pripajanja Austrije 1938. godine, Ela i njen suprug Kurt Lingens pomagali su svojim prijateljima Jevrejima u Beču. Skrivali su njihove dragocenosti, kod sebe u stan primili par koji je bio progonjen i organizovali su mesta za skrivanje. Pre nego što im je uspeo beg u Švajcarsku, jedan doušnik ih je izdao. Bračni par Lingens rastavili su od trogodišnjeg sina i zatvorili ih u glavni štab Gestapa u Beču. Kurt Lingens je poslat sa kažnjeničkom četom u Rusiju, a Ela Lingens je u februaru 1943. prebačena u Aušvic. Iako je pre dolaska čula glasine o ovom logoru u koje nije mogla verovati, nije bila pripremljena za ono što ju je tamo dočekalo. „Čak i onaj ko je to prošao, ne može to u potpunosti da pojmi“, napisala je Ela Lingens na kraju njenih memoara iz koncentracionog logora. Jad Vašem je 1980. godine nju i njenog muža proglasio „Pravednicima među narodima“.