Popucali steznici
Skrivanje i oslobađanje ženskog tela
U toku 19. veka došlo je do snažne transformacije odnosa između polova. Promene u tada preovlađujućem stilu odevanja alegorijski pokazuju šta je to značilo za žene. Što je više neka žena htela da odgovori društvenim zahtevima „skromnosti“ i „morala“, utoliko je manje smela da dozvoli da njene prirodne obline budu vidljive. Ovo pokrivanje i prikrivanje žene smatralo se prirodnim, sve dok se nisu ukazale prve pukotine u važećem poretku, označavajući postepeni početak radikalnih društvenih promena.
Roza Majreder (Rosa Mayreder)
umetnica, aktivistkinja za prava žena (1858-1938)
Žena koja je vrlo rano ofanzivno zaplivala suprotno struji društvenog ograničavanja ženskog tela bila je je Roza Majreder. „Moja mržnja prema stezniku kao alatu za sputavanje vremenom je toliko narasla, da sam ga sa osamnaest godina jednostavno odložila”, pisala je ona. Time je ona te 1876. godine bila gotovo jednu generaciju ispred svog vremena. Godine 1902. bitka protiv steznika još uvek je bila daleko od dobijene. Tada je Roza Majreder, koja je u međuvremenu postala članica „Opšteg austrijskog udruženja žena”, marta 1902. godine ceo broj svog časopisa „Dokumenti žena” posvetila ovoj temi. Uticajni ljudi iz sveta kulture i medicine pisali su tamo protiv nošenja steznika jer su štetni po zdravlje. Ovaj broj je časopisu doneo najveći uspeh u toku postojanja. Roza Majreder bila je nadarena slikarka, čija su dela izlagana od Beča, preko Berlina čak do Čikaga, a kao jednako talentovana književnica, napisala je libreto za operu Huga Volfsa (Hugo Wolfs) „Der Corregidor“, a objavljivala je i novele i romane. Njena najveća snaga pokazala se u filozofskim i socijalno-naučnim esejima. U njima se ona protivila stereotipnim ženskim ulogama i diskriminaciji žena, stvarajući klasična dela, kao što su „O kritici ženstvenosti” (1905), „Pol i kultura” (1923) ili „Poslednji Bog” (1933). Preminula je 1938. godine u Beču.
Emili Flege (Emilie Flöge)
modna kreatorka (1874-1952)
Vrlo brzo je Emili Flege u korsetu prepoznala simbol društvene „ludačke košulje“ u koju je gurnut njen pol. U ovim oklopima od riblje kosti i čeličnih vrpci, žene su bile degradirane u tvorevine fantazije kojima je potreban oslonac, koje oduzimaju dah i kojima je oduzet dah. Ovom neodrživom stanju ona je suprotstavila takozvanu reformsku haljinu u novom stilu „racionalnog odevanja“. U svom bečkom modnom salonu „Sestre Flege“, koji je zajedno sa svojim sestrama osnovala 1904. godine, prodavala je nestrukirane haljine. Njen salon je uskoro postao vodeći modni centar Beča. Upošljavala je do 80 krojačica i održavala kontakte sa vodećim dizajnerkama Evrope, poput Koko Šanel (Coco Chanel). Kao prvo, žene moraju imati pravo da dišu, a sve ostalo sledi potom, mislila je Flege. Umetnici Bečke secesije, i žene i muškarci, podržavali su njenu misiju. Arhitekta Adolf Los (Loos) pisao je članke protiv vladajuće ženske mode, a Koloman Mozer (Moser), Gustav Klimt i drugi umetnici „Bečke radionice“ (Wiener Werkstätte) skicirali su za nju haljine i nakit. Do Klimtove smrti 1918. godine, ona je ostala njegova najvažnija osoba od poverenja. Godine 1938. Morala je da zatvori modni salon, pošto je pripajanjem Austrije nacističkoj Nemačkoj izgubila najveći deo svoje klijentele. Preminula je 26. maja 1952. godine u Beču.
Berta fon Sutner (Bertha von Suttner)
književnica i aktivistkinja za mir (1843-1914)
Međunarodna mirovna konferencija, koja je 1907. Godine održana u Hagu, kod evropskih pacifistkinja i pacifista dovela je do duboke frustracije. Naročito je austrijska književnica i aktivistkinja za mir Berta fon Sutner predviđala dolazak tragedije za čovečanstvo. Pacifisti su u ta vremena važili za kukavičke izdajnike otadžbine. Zato ne čudi što je Berta fon Sutner vodila bitku za mir koja se ne može dobiti, iako je njen roman „Dole s oružjem!“ (1889) odmah nakon pojavljivanja postao bestseler. Alfred Nobel, koji je zahvaljujući otkriću dinamita postao jedan od najbogatijih ljudi na Zemlji, velikodušno je podržavao mirovne inicijative Berte fon Sutner koja je 1873. godine nekoliko sedmica bila njegova privatna sekretarica, a čak je bio i član Austrijskog društva za mir. Nepokolebljiva uverenja Berte fon Sutner da ratovi nikako nisu neizbežni, što je bilo u suprotno sti sa konvencionalnim mišljenjem tadašnjeg vremena, naišla su na podsmeh štampe. Nazivali su je „histeričnom“ i „ipak samo ženom“, svodeći tako njenu herojsku borbu za mir na nivo borbe polova. „Muškarci su sa Marsa, žene sa Venere“ bili su argumenti. Dana 01. decembra 1905. godine Berta fon Sutner bila je u Visbadenu (Wiesbaden) gde je držala predavanje o mirovnom pokretu, kad su je pozvali da izmiri poštarinu za jedan telegram koji nema odgovarajuću poštansku marku. Najpre je odbila, a zatim ipak popustila i platila. „Dobro sam učinila“, zapisala je posle u svom dnevniku – jer je u kovertu bilo pismo kojim je obaveštavaju da je dobila Nobelovu nagradu za mir. Položaj pacifista je, ipak, bio nemio kao nikada ranije, jer je čitava Evropa slutila – ili čak želela – rat koji se pomaljao na horizontu. Berta fon Sutner planirala je još jedan veliki Svetski mirovni kongres, koji je trebalo da se održi u jesen 1914. godine u Beču. Ipak, preminula je 21. juna 1914. godine u 71. godini života. Jednu sedmicu nakon toga desili su se pucnji u Sarajevu, koji su vodili pravo u Prvi svetski rat.
Klara Šperlih-Tlučhor (Clara Sperlich-Tlučhoř)
pedagoginja (1869-1939)
„Njeno držanje je pognuto, grudni koš uvučen, karlica blago izvijena. Zabrinute majke, u borbi protiv ovih estetskih nedostataka, posežu za steznicima ili držačima za ispravljanje leđa, što nije daleko od varvarstva ludačke košulje!“ Klara Šperlih-Tlučhor strastveno se protivila diktatu korseta. Kao nastavnica fizičke kulture i sporta najstrože je osuđivala njegovu upotrebu i čitav život se neumorno zalagala za uvođenje sportskih vežbi za devojčice kao kontramere ovoj torturi. Ona je na prelazu između dva veka napisala brojne eseje na ovu temu, u kojima je izložila da gimnastika, pored efekata podrške zdravlju tela, ima i dejstvo na psihu i socijalno ponašanje učenica. Ona je izradila koncepte i nizove vežbi posebno prilagođene ovom tipu nastave fizičke kulture, koji su u prvim decenijama 20. veka zaista postepeno uvršteni u školske planove i programe. Tih godina objavila je i važne pedagoške radove, kao „Nega zuba naše školske dece“ (1916) ili „Povećana higijena u svrhu sprečavanja zaraznih bolesti“ (1921).
