Više od muza
Polaganje prava na aktivnu ulogu u životu i u umetnosti
Vekovima žene nisu imale mogućnost da postanu umetnice. Zvanični razlog bio je da se na umetničkim akademijama veština crtanja učila po živom nagom modelu što se smatralo prizorom koji žene ne mogu podneti. Tako je došlo do toga da je uloga žene u umetnosti često bila svedena na ulogu muze. Govorilo se da iza svakog velikog umetnika stoji jaka žena, a to je često odgovaralo istini. Shvatanje da žene i same mogu biti velike umetnice tek je postepeno počela da prodire u opštu svest
Lina Los (Loos)
glumica, kolumnistkinja (1882-1950)
Lina Los je bila glumica, kabaretistkinja, kolumnistkinja, politički angažovana i univerzalno poštovana figura na bečkoj umetničkoj sceni i na literarnoj sceni legendarnih bečkih kafea. Studirala je glumu na Konzervatorijumu i na Muzičkoj akademiji. Između 1902. i 1905. Godine bila je supruga jednog poznatog muškarca – arhitekte Adolfa Losa. Ali Linu Los nije zadovoljavala sekundarna uloga muze. Od 1904. redovno je pisala članke za razne novine i magazine, između ostalog i za „Neues Wiener Tagblatt“. Njena glumačka karijera nije bila obeležena nekim briljantnim ulogama, ali ju je ipak odvela do Berlina, Minhena, a u godinama nakon razvoda i do Petrograda i u SAD. Pred izbijanje Prvog svet skog rata vratila se u Beč gde je do 1938. godine imala angažmane na binama pozorišta Raimund i Narodnog pozorišta. Nakon toga se, pre svega, bavila pisanjem i sve je više učestvovala u političkom životu. Bila je potpredsednica „Saveza demokratskih žena“ i članica „Austrijskog veća za mir“. Godine 1947. Objavljeno je njeno delo „Knjiga bez naslova“, što je njena prva i za njenog života jedina samostalna publikacija. Život je provela okružena mnogobrojnim prijateljima i poštovaocima iz sveta umetnosti i kulture, poput Petera Altenberga, Egona Fridela (Friedell), Franca Teodora Čokora (Franz Theodor Csokor), Artura Šniclera (Arthur Schnitzler), Elze Lasker-Šiler (Else Lasker-Schüler) i Berte Cukerkandl (Berta Zuckerkandl).
Grete Vizental (Wiesenthal)
plesačica (1885-1970)
U plesnim krugovima prezime Vizental (Wiesenthal) do današnjeg dana ostaje nepobitno povezano kako sa plesnom grupom „Sestre Vizental“ tako i sa „Vizental tehnikom“ – plesnim stilom koji se zasniva na ritmu Bečkog valcera i koji se odupire statičnim elementima klasičnog baleta svojim osobito laganim i energičnim kružnim pokretima. Grete Vizental je, poput njenih sestara Elze i Berte, klasičan balet učila u baletskoj školi bečke Dvorske opere, u kojoj je već sa 17 godina nastupala kao solistkinja. Njen talenat privukao je pažnju Gustava Malera (Mahler), koji ju je odabrao za naslovnu ulogu u operi „Nema devojka iz Porticija“ (La muette de Portici). Uprkos uspesima u Dvorskoj operi, ona je 1908. godine odbrala samostalnu karijeru i sa sestrama veoma uspešno debitovala u kabareu „Šišmiš“ sa kojim su potom imale gostovanja u Berlinu, Sankt-Peterburgu, Budimpešti i Pragu. Saradnja sa Maksom Rajnhartom (Max Reinhardt) pomogla joj je da ostvari obećavajuću karijeru kao solistkinja, a od 1913. proširuje repertoar nastupima u nemim filmovima. Greta Vizental je osnovala i vodila svoju baletsku školu, a u periodu od 1934. do 1951. predavala je na Akademiji za muziku i scenske umetnosti u Beču. Njen stan u Beču se smatra jednim od poslednjih velikih bečkih salona,a za vreme Trećeg Rajha bio je sklonište za protivnike/protivnice režima.
Tina Blau
slikarka (1845-1916)
Umetničke ambicije Tine Blau rasle su na plodnom tlu. Od početka je imala očevu podršku, tako da je imala privatnu nastavu kod austrijskog slikara Augusta Šefera (Augusta Schaeffer). Šefer je prepoznao njenu ljubav prema prirodi i podsticao ju je da slika pejzaže. To je bio logičan izbor i zato što je ženama izučavanje akta, a samim tim i studiranje na Akademiji bilo zabranjeno.
Blau je 1882. Učestvovala na Prvoj međunarodnoj umetničkoj izložbi u galeriji Künstlerhaus (dom umetnika) u Beču. Njena slika „Proleće u Prateru“ probudila je dosta interesovanja. Slikar Hans Makart je ovaj rad izdvojio kao najbolji na celoj izložbi. Nakon toga ova slika je predstavljena na salonu u Parizu, gde je dobila „mention honorable”. Godine 1883. Blau se sa suprugom seli u Minhen, gde na Akademiji za žene predaje predmet pejzaž i mrtva priroda. Nakon smrti supruga odlazi na duža putovanja, a tek se nakon desetogodišnjeg odsustva vraća u Beč. Tamo zajedno sa Rozom Majreder (Rosa Mayreder) osniva „Umetničku školu za žene i devojke“ koju potom vodi sledećih 20 godina.
Hedi Lamar (Hedy Lamarr)
glumica i izumiteljka (1914-2000)
Tridesetih godina prošlog veka glumica Hedi Lamar – poznata po prvoj obnaženoj sceni u istoriji kinematografije – smatrana je najlepšom ženom na svetu. Ova rođena Bečlijka napravila je svetsku karijeru u Holivudu snimivši oko 30 filmova za filmsku kompaniju Metro-Goldvin-Majer (Metro-Goldwyn-Mayer). Niko nije ni slutio da je slobodno vreme provodila razvijajući sigurnu bežičnu tehnologiju koju nije bilo moguće ometati, a koja sve do danas služi kao osnova satelitskog obrambenog sistema SAD-a i mobilne telefonije. Ovaj izum bio je toliko genijalan da su joj filmski producenti zabranili da govori o tome – genijalnost nije bila poželjna osobina za filmsku divu, čiji se posao očigledno svodio samo na lepotu. Krajem pedesetih godina prošlog veka Hedi Lamar, tada već majka troje dece, povukla se iz sveta filma. Pred kraj života je, kako u SAD-u tako i u Austriji, prepoznata i kao glumica i kao izumiteljka, za šta je dobila brojna priznanja. Ipak, ona se više nije pojavljivala u javnosti, pa je sva priznanja u njeno ime preuzimao sin.
Alma Maler-Verfel (Mahler-Werfel)
kompozitorka i domaćica salona (1879-1964)
Alma Maler-Verfel rođena je u umetničkom svetu, u čijem je oblikovanju ubrzo i sama učestvovala. Prvi od mnogobrojnih muškaraca koji su bili opčinjeni njom, bio je najverovatnije Gustav Klimt. Godine 1902. udala se za 20 godina starijeg kompozitora i direktora Dvorske opere Gustava Malera. On je potiskivao sposobnosti svoje supruge, koja je bila veoma nadarena kompozitorka, govoreći joj: „Kako zamišljaš bračni par kompozitora? (…) Ti ubuduće imaš samo jedan zadatak: da mene činiš srećnim.“ Iako je u braku bilo sve komplikovanije, Alma Maler je posvetila život suprugu kojem je bilo narušeno zdravlje. Kada je on 1911. Godine preminuo, brzo se uklopila u ulogu poželjne udovice i započela aferu sa mladim slikarom Oskarom Kokoškom (Oskarom Kokoschka). Pošto je sa arhitektom Valterom Gropijusom (Walter Gropius) očekivala dete – udala se za njega, ali se nakon dve godine razvela. Godine 1917. udala se za pisca Franca Verfela (Franz Werfel). Verfel je bio Jevrejin kao i Gustav Maler, pa ga je Alma Maler-Verfel, iako je često pokazivala antisemitske sklonosti, odano sledila u američki egzil. Pre nego što je 1964. preminula u Njujorku, Alma se pobrinula da i nakon smrti njena slava opstane, tako što je u autobiografiji „Moj život“ („Mein Leben“) sebe portretisala kao najpoželjniju ženu dvadesetog veka.
