Borba za pristup obrazovnom sistemu
Matura i za devojčice
Kada je carica Marija Terezija uvela obavezu osnovnog školovanja 1774. godine, obrazovanje je prestalo da bude privilegija viših slojeva društva. Ipak, u okviru šestogodišnjeg osnovnog obrazovanja, devojčice su uglavnom sticale samo veštine ručnog rada. Stoga ne čudi što je borba za više obrazovanje bila ključno pitanježenskog pokreta.
Ojgenije Švarcvald (Eugenie Schwarzwald)
direktorka škole (1872-1940)
Mlada Ojgenije Švarcvald, nezadovoljna neinspirativnim obrazovanjem koje je nudila Pedagoška akademija koju je pohađala u rodnom Černovicu (Czernowitz), prekinula je školovanje kako bi upisala studije filozofije u Cirihu, gde je i doktorirala 1900. godine. Sledeće godine preuzela je vođenje privatnog liceja za devojčice u Beču. Pošto nije imala učiteljski sertifikat, a švajcarski doktorat joj nikada nije zvanično priznat, bilo je neophodno da učitelji formalno budu na mestu direktora, što nikada nije predstavljalo prepreku za njene aktivnosti. A za bečko društvo ona je ionako do kraja života ostala „Frau Doktor“ (gospođa doktor). Godine 1911. u njenom liceju po prvi put je devojčicama omogućeno da polažu maturu. Ipak, često je morala da se izbori za zvanično priznavanje svojih nastavnika. Tako je na primer produženje ugovora o radu za nastavnika likovnog Oskara Kokošku (Oskar Kokoschka) odbijeno uz napomenu: „geniji nisu predviđeni nastavnim planom“. U njenom liceju bilo je zabranjeno nošenje korseta, a postojali su časovi fizičkog na krovnoj platformi. Dok je 1938. godine bila na sastanku pedagoginja u Danskoj, nacisti su joj zatvorili školu i konfiskovali imovinu. Dve godine kasnije preminula je u u egzilu u Cirihu, nikada više ne kročivši u Austriju.
Iduna Laube
aktivistkinja za prava žena (1808-1870)
Zajedno sa svojim drugim suprugom, dramaturgom i piscem Hajnrihom Laubeom (Heinrich Laube), Iduna Laube je 1850. godine iz Saksonije (Nemačka) došla u Beč. Tu će svojim poduhvatima u svojstvu aktivistkinje za ženska prava dati krucijalan podsticaj austrijskom ženskom pokretu. Supružnici Laube su u Beču vodili književni salon, koji je Iduni Laube služio i kao platforma za širenje njenih političkih i ekonomskih ideja. Pri tome je posebno bila zainteresovana za predloge političara Johana Ferdinanda fon Šranka (Johann Ferdinand von Schrank) da se ženama omogući odnosno olakša pristup kako obrazovanju tako i zapošljavanju. Inspirisana ovim vizijama, Laube je napisala statut Društva za zapošljavanje žena Beča („Wiener Frauen-Erwerb-Verein“) koje je nakon toga i osnovala 13. novembra 1866. godine. Time je položila svojevrsni kamen temeljac, jer se radilo o prvoj ženskoj organizaciji koja se nije bavila isključivo humanitarnim već primarno ekonomskim interesima. U znak sećanja na njen rad i posvećenost, udruženje je promenilo naziv u Iduna-Laube-Stiftung (Fondacija Idune Laube).
Olga Prager
slikarka (1872-1930)
„Sa Olgom Prager odlazi umetnica koja se stalno isticala ne samo najozbiljnijim umetničkim porivom, već i izvorno snažnim talentom i privlačnim ličnim pečatom“, pisalo je u pomenu objavljenom u časopisu „Austrijanka“ („Die Oesterreicherin“) 1. maja 1930. Ova bečka slikarka iz građanske porodice rano je pokazala interesovanje za slikarstvo. Obrazovanje je stekla na privatnim časovima kod slikara i kritičara Adalberta Franca Seligmana (Adalbert Franz Seligmann) – u to vreme ženama nije bilo dozvoljeno da upišu Akademiju likovnih umetnosti.
Pred izbijanje Prvog svetskog rata odlazi u Ameriku gde dobija nekoliko važnih angažmana. Ipak, najznačajniji doprinos zbivanjima u austrijskom svetu umetnosti ne daje toliko svojom umetnošću koliko osnivanjem „Umetničke škole za žene i devojke“ godine 1897. Ovo je bila prva javna ustanova u kojoj su žene mogle dobiti obrazovanje u oblasti slikarstva, grafike ili vajarstva. Povodom 30 godina postojanja škole, Olgi Prager dodeljen je Srebrni orden časti za zasluge za Republiku Austriju.
Mari Švarc (Marie Schwarz)
pedagoginja i političarka (1852-1920)
Mari Švarc je 1891. godine postala prva direktorka jedne austrijske osnovne i srednje škole za devojčice, a čitav život provela je zalažući se za ravnopravnost nastavnica sa njihovim muškim kolegama. Već 1875. pristupa udruženju „Udruženje nastavnica i vaspitačica u Austriji“ (Verein der Lehrerinnen und Erzieherinnen in Oesterreich), u okviru koga je najpre vršila funkciju potpredsednice, da bi od 1896. do kraja života bila na mestu predsednice. Ona je između ostalog predsedavala školskom komisijom Saveza austrijskih ženskih udruženja. Ova funkcija joj je omogućila da učestvuje u osnivanju prve gimnazije za devojčice. Sa Augustom Fikert (Fickert) osnovala je „Austrijski komitet za žensko pravo glasa“ i posvetila se borbi za glasačka prava žena. Pored svih ovih poduhvata, pisala je i članke za časopise kao što su Austrijske novine za astavnice, a bila je i koautorka mnogih udžbenika za austrijske srednje škole. I danas dom za nastavnice „Mari Švarc“ čuva uspomenu na njene napore da se obezbedi zdravija i udobnija svakodnevnica njenih koleginica.
Berta Papenhajm (Bertha Pappenheim)
aktivistkinja za prava žena i socijalna radnica (1859-1936)
Aktivistkinja za prava žena i socijalna radnica Berta Papenhajm, možda još poznatija kao „pacijentkinja Ana O.“, pojavljuje se kao istorijska ličnost u različitim kontekstima. Najpre 1895. u okviru studije slučaja u „Studijama o histeriji“ Jozefa Brojera (Josef Breuer) i Sigmunda Frojda (Sigmund Freud), gde se njeno mentalno zdravlje dosta pominje, mada su autori propustili da pomenu da je nakon njihove „uspešne“ tearapije usledilo još četiri boravka u sanatorijumu. Sa druge strane, ova kći bogate jevrejske porodice bila je strastveno posvećena borbi protiv prostitucije i trafikinga devojaka. Nakon očeve smrti 1888, ona i majka su se preselile u Frankfurt kako bi bile bliže rodbini. Tamo se Berta u okviru jevrejske zajednice bavila pre svega pravima žena na rad. Takođe je bila aktivna u Udruženju jevrejskih žena (Jüdischer Frauenverein), a početkom 1897. vodila je sirotište za devojčice. Godine 1904. osnovala je Federaciju jevrejskih žena (Jüdischer Frauenbund) i otvorila dom za žene u mestu Noj-Isenburg (Neu-Isenburg) tri godine kasnije. Praktični i sistematski pristup koji je prema socijalnom radu imala Beta Papenhajm ostavio je trajan uticaj na buduće generacije. Godine 1911. u njenom liceju po prvi put je devojčicama omogućeno da polažu maturu. Ipak, često je morala da se izbori za zvanično priznavanje svojih nastavnika. Tako je na primer produženje ugovora o radu za nastavnika likovnog Oskara Kokošku (Oskar Kokoschka) odbijeno uz napomenu: „geniji nisu predviđeni nastavnim planom“. U njenom liceju bilo je zabranjeno nošenje korseta, a postojali su časovi fizičkog na krovnoj platformi. Dok je 1938. godine bila na sastanku pedagoginja u Danskoj, nacisti su joj zatvorili školu i konfiskovali imovinu. Dve godine kasnije preminula je u u egzilu u Cirihu, nikada više ne kročivši u Austriju. Berta Papenhajm ukazuje dobrodošlicu prvim stanovnicama Doma za samohranejevrejske majke i za ugrožene jevrejske devojčice koji je ona koncipirala i osnovala.
