Put u javnost i politiku
Ženski pokreti oko 1900. Godine
Sve do početka 20. veka žene su bile isključene iz javnog političkog života. Nije im bilo dozvoljeno ni da se učlane u političke organizacije niti da učestvuju na političkim okupljanjima. Ali uprkos tim zakonskim zabranama, žene su svaki put iznova pronalazile mogućnosti i forme putem kojih će učiniti da se njihov glas čuje. Osnivale su svoje organizacije i bile su toliko uporne u protivljenju ograničenjima na osnovu polne pripadnosti da je početkom 20. veka njihova mukotrpna borba počela da donosi prve plodove.
Marijane Hajniš (Marianne Hainisch)
osnivačica ženskog pokreta (1839–1936)
Posledice američkog građanskog rata učinile su da Marijane Hajniš, supruga industrijalca i majka dvoje dece, povede kampanju za ženska prava. Suprug njene prijateljice bankrotirao je zbog američke krize sa pamukom i nakon toga se ozbiljno razboleo. Situacija koja je usledila iznela je na videlo činjenicu da je da je prefinjeno obrazovanje kćeri viših staleža prilično beskorisno kada treba prehraniti porodicu. „U tom trenutku sinulo mi je da je neophodno da građanske devojke budu bolje pripremljene za zaposlenje“, pisala je Hajniš. „To me je duboko dirnulo i toga dana postala sam borac za napredak žena“. Hajniš je 12. marta 1870. Bečkoj asocijaciji za zapošljavanje žena podnela zahtev u vezi sa „pitanjem obrazovanja žena“ i od tog trenutka upustila se u neumornu kampanju za prava na jednakost u obrazovanju. A kada su Auguste Fikert (Auguste Fickert), Roza Majreder (Rosa Mayreder) i Mari Lang (Marie Lang) osnovale “Opšte austrijsko udruženje žena”, počela je da sa njima intenzivno sarađuje bez obzira na potpuni izostanak podrške od strane države. Naposletku je zahvaljujući ulaganju privatnih sredstava 1892. Najzad otvorena prva austrijska gimnazija za devojke. Deset godina kasnije, 1902 godine, Hajniš je ujedinila najznačajnije ženske organizacije u Austriji kako bi oformila Ligu ženskih organizacija Austrije. Takođe se neumorno borila za žensko pravo glasa i nasledila je svoju prijateljicu, nobelovku Bertu fon Sutner, na mestu predsednice Komisije za mir ove lige. Nakon Prvog svetskog rata, godine 1919, najzad je doživela uvođenje glasačkog prava za žene. Godinu dana kasnije njen sin Mihael (Michael) postao je prvi predsednik Republike Austrije. Godine 1929, kada je već uveliko prešla devedesetu, Marijane Hajniš je osnovala Austrijsku partiju žena (Österreichische Frauenpartei). Pored svih njenih progresivnih ideja, nikada nije napustila ideale braka, majčinstva i porodice. Ova pionirka ženskog pokreta preminula je 1936. godine u Beču, neposredno pred svoj 97. rođendan.
Auguste Fikert (Fickert)
nastavnica, aktivistkinja za prava žena i socijalna reformatorka (1855-1910)
Petnaest godina nakon smrti Auguste Fickert osnovan je komitet žena kako bi joj se podigao spomenik. U tome su uspele i danas je ona jedina žena koja nije bila član kraljevske porodice, a čiji mermerni spomenik stoji u parku Tirkenšanc (Türkenschanzpark) u Beču. Na postolju piše: „Puna hrabrosti i duha, posvetila je život borbi za više ideale“. To je činila bez kompromisa i sa takvom posvećenošću da joj nije preostalo vremena za privatni život. Roza Majreder je u posmrtnom govoru iskazala poštovanje prema „predanosti“ i „žaru uverenja“ svoje saborkinje. Verovatno je zahvaljujući takvoj energiji i postala centralna figura svoje generacije, ona koja je najviše postigla za žene u Austriji. Pored toga što je radila kao nastavnica, konstantno se bavila tim da se i sama dodatno edukuje i da radi na međunarodnom umrežavanju. Ona je shvatala da će većina žena emancipatorsku svest razviti tek ukoliko se razdrmaju i obrazuju, pa joj je jedan od najvažnijih zadataka bio da žene dobiju pravo da se upišu na univerzitet, što je na kraju uspela da realizuje. Drugi važan cilj koji je Auguste Fikert sebi postavila – „ista plata za isti rad“ – ni do danas nije realizovan.
Hildegard Burian
političarka i osnivačica Caritas Socialis (1883–1933)
Mnoga socijalna dostignuća austrijske države, koja se danas podrazumevaju sama po sebi, nastala su zalaganjem i inicijativama ličnosti poput Hildegard Burian. Hildegard Frojnd (Freund) odrasla je u Berlinu i Cirihu gde je kao jedna od prvih žena studirala germanistiku i filozofiju. Nakon što se udala za Mađara Aleksandra Buriana (Alexander Burian), preselila se u Beč gde počinje da se bori protiv teške situacije sa kojom su se suočavale radničke porodice. U početku, njen angažman bio je pre svega usmeren ka borbi protiv dečjeg rada. Ali, prava žena su joj takođe bila veoma bitna. Godine 1912. osnovala je „Udruženje hrišćanskih radnica koje obavljaju delatnosti u svom domu“ (Verein christlicher Heimarbeiterinnen), a zatim je 1918. godine sva udruženja radnica spojila u uduženje „Socijalna pomoć“ („Soziale Hilfe“). Njeni deklarisani ciljevi bili su: uvođenje minimalne zarade, pravna zaštita i finansijska potpora u slučaju bolesti i pravo na naknadu za porodilje. „Puno interesovanje za politiku spada u praktično hrišćanstvo“, bilo je njeno uverenje. U skladu sa tim je od 1918. Do 1920. bila politički aktivna. Najpre je pozvana na dužnost u Skupštini grada Beča, a zatim je 1919. godine postala prva žena poslanica Hrišćanske socijalne partije u Narodnoj skupštini. 4. oktobra iste godine je uz pomoć saveznog kancelara dr Ignaca Sajpela (Ignaz Seipel) osnovala apostolski red časnih sestara Caritas Socialis, koji do danas humanitarno deluje pružajući podršku osobama kojima je potrebna nega, bolesnima i socijalno ugroženima.
Irma fon Trol-Borostijani (Von Troll-Borostyáni)
književnica i aktivistkinja za prava žena (1847-1912)
Neposredno nakon smrti Irme fon Trol-Borostijani objavljeni su pomeni u najbitnijim dnevnim novinama nemačkog govornog područja. Socijaldemokratska novina „Salzburger Wacht“ s uvažavanjem ju je opisala kao jednu od „najboljih i najplemenitijih izdanaka svog roda i kao vesnicu emancipacije žena, čije ime je poznato i izvan granica Austrije“. Roza Majreder je u časopisu „Neues Frauenleben“ (Novi život žena) napisala pomen: „…Na grobu žene čije su zasluge za austrijski ženski pokret neprolazne, žene koja je svojim mnogobrojnim spisima doprinela tome da se ideja ženskog pokreta proširi i ostvari. Čast je za Austriju da Irma fon Trol-Borostijani spada među prve žene koje su svojim književnim postignućima naterale širok krug ljudi da ozbiljno obrate pažnju na probleme žena“. Dela ove izrazito cenjene književnice nisu bila bestseleri, ali se njihov efekat ni dan danas ne može potcenjivati. Njena opširna studija na temu ženskih pitanja „Misija našeg veka“ iz 1878. godine pisana je u vreme u kojem se na svaku pomisao na emancipaciju gledalo kao na patološko odstupanje od normalnog. Njena nepokolebljiva priroda davala joj je snage da se još odlučnije bori i piše. Tako je bila prva žena u Austriji koja se usudila da govori o problemu prostitucije i prva koja je izričito zahtevala „ravnopravnost polova“. Interesantno je da je u svojim borbenim polemičkim spisima pozivala kako žene tako i muškarce da se zauzmu za društvene promene.
