Nakon Drugog svetskog rata
Egzil, povratak i novi počeci
Nakon što su Saveznici oslobodili Austriju, glavni deo tereta prilikom ponovne izgradnje zemlje nosile su takozvane Trümmerfrauen – žene ruševina (iako je ova uloga često neopravdano romantizovana). Druge žene doprinosile su oporavku svoje domovine radeći kao novinarke ili umetnice. Ipak, mnogo je znanja, snage i kreativnosti izgubljeno jer je Austrija propustila priliku da zvanično na povratak u domovinu pozove mnoge značajne emigrantkinje.
Marijeta Blau (Marietta Blau)
nuklearna fizičarka (1894–1970)
„I žena i Jevrejka. To dvoje odjednom je jednostavno previše.“ Navodno je upravo ovim razornim stavom javni službenik Univerziteta u Beču odbio prijavu Marijete Blau na mesto docenta, a posebno jer je Blau imala sve preduslove za uspešnu akademsku karijeru. Prepreke sa kojima se Margarete Blau tokom svoje karijere susretala i nedostatak priznanja za života primer su onoga sa čime su se mnoge njene savremenice, nadarene naučnice, takođe suočavale. Godine 1914. Maturirala je uz pohvalu u jednoj privatnoj bečkoj gimnaziji i započela redovne studije fizike i matematike. Nakon što je stekla doktorat 1919. godine, dobila je posao naučnice u Frankfurtu i Berlinu, ali se ipak vratila u Beč, gde je neplaćeno radila u Institutu za fiziku. Tu je pre svega učestvovala u razvoju fotografskih metoda za detekciju pojedinačnih subatomskih čestica, što je pionirski poduhvat započet u Beču. Zbog jevrejskog porekla bila je primorana da napusti zemlju 1938. godine, nakon čega je Albert Ajnštajn (Albert Einstein) uspeo da joj nađe nameštenje na Narodnom politehničkom institutu u Meksiko sitiju (Instituto Politécnico Nacional). Godine 1944. godine preselila se u SAD i nastavila svoj akademski rad na univerzitetima u Njujorku, Long Ajlendu i Floridi. Dvaput je Ervin Šredinger (Erwin Schrödinger) uzaludno predlagao Marijetu Blau za Nobelovu nagradu za fiziku. Zdravlje joj je tada usled dugogodišnje izloženosti radioaktivnom zračenju bilo već veoma narušeno. Godine 1960. vratila se u Beč, gde je – opet bez naknade – sve do 1964. godine nastavila svoj rad na Institutu za istraživanje radijuma. Godine 1962. Austrijska akademija nauka dodelila joj je nagradu „Ervin Šredinger“, ali je nije primila u članstvo. Marijeta Blau je 1970. godine potpuno osiromašena u Beču podlegla raku.
Stela Kadmon (Stella Kadmon)
upravnica pozorišta (1902-1989)
Nakon njenih prvih angažmana u pozorištima u Lincu i Moravskoj Ostravi, austrijski komičar Fric Grinbaum (Fritz Grünbaum) podstakao je Stelu Kadmon, apsolventkinju Maks-Rajnhart seminara (Max-Reinhardt), da se oproba u polju stand-up komedije. Iako planirana zajednička revija nije realizovana, Stela Kadmon je 1926. godine debitovala kao šansonjerka pevajući Grinbaumove pesme u bečkom kabareu „Paviljon“ (Pavillon), nakon čega je uspešno nastupala na poznatim kabaretskim pozornicama u Beču, Minhenu, Berlinu i Kelnu. Godine 1931. godine bila je suosnivačica prvog političkog kabarea u Beču, koji se zvao „Kod dragog Augustina“ i nalazio se u podrumu ispod kafea Prikl (Café Prückl) koji i danas postoji. Ona je upravljala kabareom sve dok ga 1938. godine nisu zatvorili nacional socijalisti. Tada je Kadmon, budući Jevrejka, bila primorana na emigraciju. Nakon što je stigla u Tel-Aviv, Kadmon je osnovala kabare „Papillon“ na hebrejskom jeziku, gde su se takođe organizovane muzičke i književne večeri na nemačkom. Nakon povratka u Beč 1947. godine ponovo je preuzela upravu „Kod dragog Augustina“, koji je u međuvremenu Fric Ekhart (Fritz Eckhart) bio ponovo otvorio. Preobrazila ovo mesto u dom avangardnog pozorišta. Na scenu je 1948. godine uspešno postavila Brehtov komad „Strah i beda Trećeg Rajha“ (Furcht und Elend des dritten Reiches). Tada je svom pozorištu dala i novo ime – „Pozorište hrabrosti“ (Theater der Courage). Ovim pozorištem, koje je postalo lider za čitavu nezavisnu scenu dramskih umetnosti u Austriji, Kadmon je upravljala sve do njegovog zatvaranja 1981. godine.
Hilde Špil, (Spiel)
književnica (1911-1990)
Hilde Špil je nakon mature u školi za devojke Ojgenije Švarcvald (Eugenie Schwarzwald) studirala filozofiju i doktorirala 1936. godine. Već za vreme studija, godine 1933, objavila je svoj prvi roman „Kati na mostu“ („Kati auf der Brücke“) – iscrpnu kontemplaciju o ljubavi u kojoj je pokazala da je prozrela društveno konstruisanu razliku polova. Godine 1936. godine udala se za pisca Petera de Mendelsona (Petera de Mendelssohn), s kojim je zbog antisemitske politike Austrije otišla u egzil u London.
Godine 1941. Hilde Špil je postala britanska državljanka i pisanje joj je tada postalo profesija. Uskoro je postala ugledna novinarka i esejistkinja, koja je objavljivala za velike novine kao što su „New Statesman“, „Die Welt“ ili „The Manchester Guardian“. Tokom čitavog života bila je nezadovoljna time što ima premalo vremena za pisanje književnosti. Kao književna kritičarka je, međutim, bila izuzetno uticajna I pomogla je, između ostalog, autorima kao što je Hajmito fon Doderer (Heimito von Doderer) da se probiju. Održavala je duge i turbulentne odnose sa Elijasom Kanetijem (Elias Canetti) i Fridrihom Torbergom (Friedrichom Torberg). Godine 1963. vratila se u Austriju, gde je njen „omiljeni neprijatelj“ Torberg sprečio da bude izabrana za predsednicu austrijskog PEN kluba. Iz protesta je prešla u nemački PEN klub gde se zajedno sa Hajnrihom Belom (Heinrich Böll) angažovala za Komitet „Pisci u zatvoru“.
Mina Lahs (Minna Lachs)
pedagoginja (1907-1993)
Mina Lahs je tokom Prvog svetskog rata s porodicom morala da pobegne iz svog rodnog mesta – multilingvalnog grada Terebovlia (Galicija) u Beč. Tu je studirala germanistiku, romanistiku, psihologiju i pedagogiju i doktorirala 1931. godine na temu nemačke istorije geta. Uskoro, pripajanje Austrije Nemačkoj primoralo je Minu Lahs na ponovni beg. Sa mužem i dvomesečnim sinom najpre je emigrirala u Cirih, a zatim u Njujork. U američkom egzilu radila je u privatnim školama, organizovala čitalačka okupljanja i diskusije i proširila svoju specijalizaciju u oblasti pedagogije. Godine 1947. godine vratila se u Beč i tamonastavila karijeru nastavnika. Kao direktorka (1954–1972) ženske gimnazije Hajcingergase (Haizingergasse) Mina Lahs uvela je moderne, slobodoumne nastavne metode i nastojala je da razvija svest za savremenu književnost i političko obrazovanje. Godine 1956. Postala je potpredsednica austrijske komisije za UNESCO, gde je svojim dugogodišnjim znanjem i iskustvom doprinosila oblasti obrazovanja kao predsedavajuća Komisije za obrazovanje. Kao urednica antologije „I šalju one svoju pesmu“ („Und senden ihr Lied aus“, 1963) prikupila je i objavila poeziju austrijskih autorki od 12. do 20. veka i tako značajno doprinela ponovnom otkriću mnogih već zaboravljenih pesnikinja.
Mira Lobe
književnica (1913-1995)
„A možda ja u stvari i ne postojim?“, pita se „Maleni Ja-sam-Ja“, najpoznatiji lik iz knjiga za decu Mire Lobe na početku svoje potrage za vlastitim identitetom, koja na kraju vodi do spoznaje: „Sigurno da postojim: Ja sam ja!“. Mira Lobe je napisala više od 100 knjiga za decu i mlade, na preko 30 jezika prevedenih i zasutih brojnim nagradama. Pored „Malenog Ja-sam-Ja“, za koju je Lobe dobila Austrijsku državnu nagradu za književnost za decu i mlade, deca u celom svetu poznaju njene pripovetke „Baka na jabuci“ („Die Omama im Apfelbaum“, 1965), „Valeri i ljuljaška za laku noć“ („Valerie und die Gute- Nacht-Schaukel“, 1981) ili „Gegijevi“ („Die Geggis“, 1985). Zbog jevrejskog porekla u zemlji koja je u to vreme postala deo nacionalsocijalističke Nemačke,Mira Lobe nije mogla da upiše studije germanistike i istorije umetnosti. Godine 1936. emigrirala je u Tel Aviv, gde se u leto 1940. godine udala za nemačkog glumca i režisera Fridriha Lobea (Friedrich Lobe). Tu je započela rad na knjizi za decu na hebrejskom pod naslovom „Insu-Pu, ostrvo izgubljene dece“ („Insu- Pu, die Insel der verlorenen Kinder“), koja je kasnije izašla na nemačkom, a decenijama kasnije adaptirana je za britansku televiziju pod nazivom „Ostrvo dece“. Suprugov posao na kraju ih je odveo u Beč, gde je Mira napisala najveći deo svojih knjiga. Njih 45 uradila je u saradnji sa ilustratorkom Suzi Vajgel (Susi Weigel), koja im je dala vizuelno prepoznatljivu notu. Lobe i Vajgel zajedno su postavile nove standarde u oblasti književnosti za decu i mlade. Do današnjeg dana, priče Mire Lobe mladim čitaocima prenose ljudske vrednosti kao što su zajedništvo, pravda, solidarnost i razumevanje za austsajdere i slabe, ali naglašavaju i nužnost lične slobode, samopotvrđivanja i kritičnosti prema autoritetima.
