Betovenov friz Gustava Klimta
(1902)
Beethovenfries, uža strana: Neprijateljske sile, bolest, ludilo, smrt, požuda, strast, nesrazmernost, briga koja izjeda
Kao jednu od važnih izložbi Bečke secesije treba pomenuti 14. izložbu (15. april – 27. jun 1902), koja je te 1902. godine u potpunosti bila posvećena muzičaru Ludvigu van Betovenu (1770-1827) povodom 75. godišnjice njegove smrti. Središte prezentacije predstavljala je skulptura Betovena [1] koju je stvorio Maks Klinger i koja je dovršena neposredno pre toga, 25. marta 1902. godine. Secesionisti su se trudili da dopreme ovo za njih veoma važno delo u Beč, kako bi ga izložili u onom gradu u kome je Betoven stvorio svoja velika dela.
Jozef Hofman je planirao prostorni koncept izložbe. Nastojalo se da se za Klingerovo delo stvori odgovarajući okvir i da se sve zajedno svesno podvede pod jednu jedinstvenu ideju. Jedna specifičnost ove izložbe je bila ta da ispod umetničkih dela nisu bila ispisana imena umetnika već njihovi inicijali [2]. I katalog do današnjeg dana važi za jednu od najcelovitijih publikacija izložbe iz tog perioda u umetničkom smislu [3].
„Betovenov friz” Gustava Klimta [4-5] otvarao je obilazak izložbe na levom bočnom krilu secesije. Ova monumentalna alegorija i danas se smatra početkom njegovog „zlatnog perioda” i ključnim delom u razvoju ovog umetnika u pravcu simbolizma. Izolacija ljudske figure putem površina, naglašena funkcija sadržaja linije i dominantna ornamentika određuju celokupno delo. Zidno slikarstvo u bojama kazeina i zlata prostire se ukupnom dužinom od preko 34 metra u vidu friza duž gornje polovine dve podužne strane i jedne uže strane i čita se s leva na desno. Njegov program prati opis 9. simfonije Ludviga van Betovena od strane Ričarda Vagnera.
Betovenov friz prvobitno je bio zamišljen kao efemerno umetničko delo u kontekstu 14. izložbe secesije I trebalo je, poput drugih dekorativnih likovnih dela, da se nakon završetka izložbe skine i uništi. Zahvaljujući srećnim okolnostima, friz je ostao očuvan. Pošto je za narednu godinu planirana retrospektiva o Klimtu, donesena je odluka da se ovo umetničko delo najpre ostavi na tom mestu. 1903. godine, umetnički kolekcionar Karl Rajninghaus je kupio ovaj friz, koji je potom isečen na sedam delova, skinut sa zida I ležao dvanaest godina smešten u jednom skladištu nameštaja u Beču, sve dok ga Rajninghaus 1915. godine nije prodao industrijalcu Avgustu Ledereru, koji je spadao u najvažnije Klimtove pokrovitelje i koji je verovatno u ono doba imao najširu i najvažniju zbirku Klimtovih slika u privatnom posedu. 1938. godine, porodici Lederer je oduzeta imovina, a friz je stavljen pod „državnu upravu”. Nakon okončanja Drugog svetskog rata, Erih Lederer odlučio se da ga proda Republici Austriji. Nakon generalne sanacije secesije, ovaj zidni ciklus od 1986. godine ponovo može neprekidno da se prezentuje javnosti.
Beethovenfries, drugi zid: Poezija, umetnost, hor rajskih andjela, zagrljaj