Klimtov „zlatni period“
(1903/05-1911)Umetnost Gustava Klimta nije svakome bila dostupna. Ljudi koji su ga angažovali su uglavnom bili muškog pola i pripadali su višem sloju građanstva. Dela čija izrada mu je poveravana bila su ogledalo Bečkog društva, a ono je neretko špekulisalo o mogućoj vezi između ovog umetnika i neke od naslikanih dama. Novinarka Berta Cukerkandl označila je Klimta kao “tvorca moderne žene”.
Sonja Knips (1873-1959) je bila prva koja je 1898. godine dala da Gustav Klimt napravi njen portret. Od tog trenutka do 1907, skoro svake godine nastajao bi najmanje po jedan portret dame. Slika Margarete Stonborou-Vitgenštajn (1882-1958) obeležava značajan zaokret u Klimtovom poimanju portreta žene. Dok su gospođe iz visokog društva do tada u impresionističkom maniru utapane u pozadinu, od 1905. dominiraju u sve većoj meri geometrijski oblici koje prate zlatne površine. „Mozaici nečuvene divote” – tako se oduševljavao Gustav Klimt 2. decembra 1903. u razglednici za Emili Flege o svojim utiscima sa putovanja po Italiji. Moguće je da su mozaici iz Ravene raskošnih boja u kojima dominira zlato bili impuls, da u svojim delima od 1903/05 počne pojačano da koristi zlatnu boju. Zlatna osnova je u 4. veku dospela iz Vizantije u Evropu i prvobitno je bila rezervisana za slike svetaca i vladara. Zlato se smatralo simbolom sunca i označavalo je sferu Božanskog.
U portretu Frice Ridler (1860-1927) iz 1906. godine, Klimt po prvi put koristi zatvorene zlatne površine u likovnom izrazu. I pozadina i sama figura postavljene su na geometrijski način. Ova struktura se godinu dana kasnije intenzivira u portretu Adele Bloh-Bauer (1881-1925), koja pored „Poljupca” spada u danas verovatno najpoznatije Klimtove slike, u pravcu dekorativnih elemenata primenjene umetnosti. Prepoznaju se samo još obrisi tela, figura je potpuno rastočena u ornamentici. Samo su glava i ruke reprodukovane na naturalistički način. Likovni kritičar Ludvig Hevezi opisuje ovu sliku kao „Opijenost najfinijim šarenilom […] šarenu radost čula, san strasti za dragim kamenjem […]. Da se kopa po dragom kamenju koje ne postoji. U sjaju i odbljescima i raznovrsnom svetlucanju koje se ne može dotaći”.